A da nismo previše bliski?

Da li ste nekada iskusili bliskost koja guši? Zašto ste imali taj osećaj? Odgovor bi znalo da nam da i dete: Guši nas ono što nam ne ostavlja prostora da normalno dišemo. Ovakva bliskost zove se fuzija. I nije zdrava. Zašto?

Svaka zdrava bliskost zapravo podrazumeva izvesnu distancu. Trenutke gde smo jedno, ali i trenutke gde sam ja – ja, a ti – ti. Zdrava bliskost podrazumeva i određene granice – da je svako vlasnik sopstvene intime – svog mobilnog, svog ormana, fijoke, svojih bezazlenih tajni, trenutaka samoće u kojima se vraćamo sebi. Ove zdrave granice učvršćuju i produbljuju bliskost.

Nažalost, ljudi nekada, najčešće kada ih spopadne prejaka glad za bliskošću, kao da se trude da što pre u jednom odnosu izgube sebe. Tada se brišu granice i mi se nepromišljeno survavamo u vezu. Obično se u takvom odnosu smenjuju dve krajnosti.

Prvu krajnost bismo mogli nazvati fuzija iliti „naporna koegzistencija“. I ovoj fazi često dolazi do prekoračenja svih mogućih granica... I uskraćivanja prava, sebi i osobi pored sebe, da ima bilo kakav život van veze. Ljudi skloni fuziji odriču se prijatelja, hobija, svode život na obavljanje samo najnužnijh i neizbežnih obaveza kao što je recimo odlazak na posao. A neki se, češće pripadnice nežnijeg pola, odriču čak i toga, a samim tim i svoje finansijske nezavisnosti kako bismo se našle u još čvršćem zagrljaju svog dragog... sve dok jednog dana taj zagrljaj ne počne da nam lomi kosti...

Tako je...U jednom trenutku tolika bliskost postaje neizdržljiva pa se ljudi udaljavaju, možda i fizički rastaju na neko vreme, često uvereni da je ovaj put zauvek.

Ali, nakon nekog vremena, početno olakšanje sve više ustupa mesto čežnji... koja na kraju dovede do ponovnog zbližavanja... Tako se ovaj odnos pretvara u ludilo, u stalno smenjivanje udaljavanja i zbližavanja. Pa kad tome još dodamo i sve draži slatkog pomirenja... puno adrenalina mora se priznati. U stvari i previše... sve dok se ne doživi emotivni „ burn out“ (sagorevanje).

Tip osoba koje često uleću u ovakav odnos su osobe koje su na neki način ostale prazne iznutra. Zato najzdravije izbore pravimo kada nam „ne treba niko,“  Kada se dobro osećamo sami u svojoj koži... Kada prestanemo da se plašimo samoće... Kada nam je život toliko ispunjen da se pitamo, gde bismo uopšte smestili tog „idealnog partnera“ kad bi se sada pojavio...? I on se najčešće baš tada i pojavi. Ne bilo koji, nego onaj pravi. Jer moraćemo priznati, očajnička potreba da se bude sa nekim i ne garantuje baš neki kvalitetan izbor... U stvari, onaj ko u očaju bira, najčešće se u očaju i razilazi.

Koji savet bi se mogao dati osobama sklonim fuziji? Za početak, ne očekivati od drugih da nam život učine boljim, interesantnijim, kvalitetnijim, ispunjenijim, vrednim življenja... Preuzeti odgovornost da sami sebe zbrinemo... Ovo ne znači da nećemo sebi u vezi dozvoliti nikada nijednu slabost. Ali velika je razlika između privremene i hronične slabosti. Ko, uostalom, želi da provede život sa drugom osobom na svojim leđima?

Evo predloga! Uzmite papir i olovku, ispišite sve segmente svog života – zdravlje i fizički izgled, finansije, karijera, društveni život, hobiji, lični razvoj, možda humanitarne aktivnosti... Potom svaku od ovih oblasti ocenite ocenom od 1 do 5. Ukoliko vas ocene razočaraju onda znači da je vreme da zavrnete rukave i napravite strategiju unapređenja kvaliteta svog života tako da kada ga budete idući put ocenjivali, vaše ocene budu što više, i po mogućstvu, da nemate nijednu „slabu.“ To će značiti da je kucnuo čas za kvalitetnu vezu.