JEDNI POVREĐUJU – DRUGI ISPAŠTAJU

Sa nekim ljudima je nemoguće uspostaviti bliskost. Takvi ljudi ponekad ne samo da nam neće dozvoliti da im se približimo, već će nas kažnjavati bog grehova koje nikada nismo počinili. Zašto se ovo dešava?

Prisećam se sesije sa momkom koji je školski primer za upravo pomenuto. Evo kako je tekao naš prvi razgovor…

Srđanova priča

Šta je, šta me tako gledaš?! – bilo je prvo što je izgovorio i svrstao sebe u kategoriju „zastrašivača.“
A šta ti misliš, kako te gledam – uzvraćam pitanjem.
A šta ti misliš, kako te gledam?... Šta misliš, kako te gledam?“... – podrugljivo ponavlja za mnom pa preteći dodaje - Ej, nemoj ti meni ta psihološka sr...

Potom je zaćuti, očigledno zadovoljan svojim verbalnim „bekhendom.“

Dobro, razumela sam... Je li u redu da počemo sesiju?
A šta misliš, što sam doš'o?! .

Malo po malo, počinje probijanje kroz gustu šumu Srđanovih bolnih uspomena... Traumatično detinjstvo, menjanje škola i poslova, veze sa prostitutkama, stalni ratovi sa okruženjem... O svemu priča otvoreno ali emotivno distancirano, kao da priča tuđu priču.

Šta to pišeš? – zastaje u jednom trenutku i sumnjičavo baca pogled na moje beleške.
Ono što smatram važnim. Ne brini, tvoje tajne ostaju ovde.
Ma važi, vi žene baš znate da čuvate tajne... – počinje pa opet prezirivo okreće glavu od mene.
Kakve smo?
Evo, opet ona! – uzvikne i okreće glavu ka prozoru, stavljajući mi do znanja da moje pitanje ne zaslužuje odgovor.
U redu,... Da nastavimo. Reci mi, da li si u vezi?
Ja nikad nisam u vezi.
Nemaš devojku?
Ali nema ona mene...

Nakon sat vremena, rastajem se sa mojim neobičnim gostom. U trenutku kada sa skrivenim olakšanjem gledam u njegova leđa dok napušta moju sobu za sesije, naglo se okreće i preteći pruža kažiprst ka meni.

Nismo se ni čuli ni videli, je l' jasno?! – upozorava me.
Jasno – odgovaram sa mešavinom poslušnosti i tuge.

Zašto se zatvaramo za bliskost?

.

Već pri prvom razgovoru, nije bilo teško prepoznati Srđanovu najbolniju ranu. Majka ga je ostavila kada je imao šest godina. Njena naredna udaja i deca kao da su poništili njen dotadašnji život, uključujući i činjenicu da ima dete. Nažalost, zbog Srđanove priče sa mamom, ispaštale su mnoge žene. A najviše on sam, jer je ovakvim stavom sebi uskratio bliskost.

Šta se dešava kada doživimo traumu?

Prvo osetimo veliku bol. Potom donesemo odluku za koju verujemo da će nas u budućnosti štiti od nove boli. U Srđanovom slučaju, ona je glasila „Nijedna žena me neće imati.“ Nakon ovakve odluke, naša percepcija postaje selektivna – registrujemo samo iskustva koja opravdavaju njeno donošenje, a ignorišemo ona koja je dovode u pitanje. Štaviše, naš um često nesvesno stvara situacije koje će potvrditi ispravnost naše davno donesene odluke. Zato je lista Srđanovih „bivših“ obilovala nepouzdanim i emotivno hladnim partnerkama.

Kako se možemo isceliti?

Ako imamo ozbiljnu traumu, najbolje je da potražimo stručnu pomoć. Ipak, veliki korak napred napravićemo i ako od sada tu i tamo podsetimo sebe da imamo pravo da promenimo mišljenje i da nijedan lični zakon ne važi u svim situacijama. Zato ubuduće, kad god vam se učini da ste sebe zarobili nekom odlukom, nekim ličnim zakonom, zamislite njegovu suprotnost kao jednako ispravnu. Štaviše, nastojte da pronađete što više argumenata koji je potvrđuju. Potom šetajte u umu još koji put iz krajnosti u krajnost, kako biste se na kraju verovatno našli istinu u „zlatnoj sredini.“

Evo kako bi to izgledalo u Srđanovom slučaju. Njegova početna odluka je bila „Nijedna žena me neće imati.“ Njena suprotnost bi bila, recimo „Slobodno se prepuštam svakoj ženi sa kojom sam.“ Srđanov zadatak bi u ovom slučaju bio da nekoliko puta pređe iz odluke u odluku, nastojeći da za svaku da što više argumenata. Krajnji ishod ove procedure bi bio Srđanov uvid da nijedna od ove dve odluke nije ispravna. Zdrava odluka bi bila da pokloniti svoje srce onoj koja to zasluži.