UMEMO LI DA SAOSEĆAMO?

Poplave i druge prirodne katastrofe preko noći menjaju naše živote. Teraju iz njih spokoj a unose strah i tugu... Ako nam pruže saosećanje, bude nam malo lakše...

U životu postoje različite vrste poplava - tuge, bola, nevolje, straha, samookrivljivanja...  Nekada nam one dođu samo do listova, a nekada do guše... Ponekad nas samo na kratko izbace iz ravnoteže, a nekad nam se čini da su nam uništile ceo život. Obično se tada osećamo jako bespomoćno. Možda čak verujemo da na celoj planeti ne postoji nijedna osoba koja zna kako nam je. A onda se pojavi neko ko sa nama saoseća, ko zaista shvata kako je našoj duši. U tom trenutku, sve se u nama promeni, naše muke nam više ne deluju tako velike, možda čak i naziremo svetlo iza tame koja nas trenutno obavija.

Svakako bi većina nas želela da bude ovakva osoba, da bar jednom odigra ovakvu  ulogu u nečijem životu. Ali,  da li zaista znamo da saosećamo?

Pošto kažu da se najbolje uči iz primera, hajde da počnemo od njih.  

• Mladoj ženi se desila neplanirana trudnoća sa čovekom kojeg je upravo nameravala da ostavi. Poverava se drugarici, a ova uspaničeno uzvikuje: „Auuuu, strašno...!!! Pa dobro, ženo, jesi li ti čula za kontracepciju?!“ POUKA: Kada je neko pristisnut strahom i brigom, poslednje što mu je potrebno je nečije okrivljivanje. A još manje dramatizacija koja mu poručuje da je njegov problem još veći nego što mu se činilo. Ono što mu svakako treba je toplina, pažljivo slušanje i razumevanje. To znači ne samo da razumom shvatamo već i dušom osećamo o čemu osoba priča.  
• Vaš prijatelj je instruktor joge i vegetarijanac. Jedno veče on se poverava društvu da je oboleo od teške bolesti, na šta jedan od prisutnih, pripadnik „jagnjeće brigade“ sa tridesetak kila viška, sleže ramenima i kaže: „E brate, tako ti je to kad ne jedeš ko čovek nego ko koza. A svima si nam solio pamet sa tom tvojom zdravom ishranom...“ POUKA: Nečija nevolja, pogotovo zdravstvena, nije baš zgodna prilika za potkusurivanje. Ali svakako jeste za podršku  i ohrabrenje.
• Dok vi ostali ustajete od stola u restoranu i oblačite jakne, vaš prijatelj ustaje da doveze svoj auto. Uskoro se vraća izbezumljen, sa konstatacijom da mu ga je neko ukrao. Jedan od prisutnih dobacuje: „Eto, a lepo sam ti govorio da ugradiš alarm!“ A onda dodaje: „Jao, jeste čuli onaj vic kad je lik ostavio kola ispred porodilišta...“ Priča vic i grohotom se smeje. POUKA: Kada je šteta već napravljena, svakako nam nije potrebna nečija „naknadna pamet.“ A još manje da se, dok smo uzrujani, neko pored nas slatko smeje, kao da nimalo ne mari za našu nevolju. Ono što nam je tada potrebno je nečija prisebnost i pomoć da se problem reši.
• Poveravate se koleginici da ste se jako razočarali u svog verenika. A ona u pola vaše priče upada sa konstatacijom: „Pa da! To se i moglo očekivati od tog sirovog, samoživog skota! Sad me dobro slušaj šta ćeš da mu uradiš...“ POUKA: Kada rešimo da otvorimo dušu, ne prija nam da neko grubo prekida našu ispovest. A još manje da doliva ulje na vatru. Ali prijaće nam njegova pažnja, razumevanje i makar zrnce optimizma, podsećanje da se nećemo zauvek tako osećati i da život uvek nudi nove šanse.